Свети свештеномученик Теодот Анкирски

Овај Христов мученик био је потајни хришћанин. Био је крчмар у Анкири у време цара Диоклецијана. Помагао је цркву и сахрањивао тела светих мученика. Тако је сахранио и тела 7 девојака које су пострадале за Христа: Текусе, Александре, Клавдије, Фаине, Ефрасије, Матроне и Јулије, које су након мучења удављене у језеру. Света Текуса јави се у сну Теодору и рече му да извади њихова тела и сахрани их, што он, по мрклој ноћи, са једним другом, и учини. Али тај друг га прошпија судији, који га стави на муке, зубе му поломи камењем, а тело претвори у ране. Посечен је 303. године. Тело му је сахранио један свештеник. Ту је касније подигнут храм. Свети Теодот Анкирски посечен је за Христа на овај дан.

Преподобни Висарион

Рођен у Мисиру. У раној младости се одао духовном животу. Посетио је Јерусалим, Светог Герасима на Јордану и слушао је Светог Исидора Пелусиота, који га је примио за духовно чедо. Потом раздаде имање што је наследио од родитеља, замонаши се и удаљи у пустињу на подвиг. Страсти је побеђивао великим постом и бдењем, али свој подвиг је скривао од људи. Једном је 40 дана стајао на молитви не једући и не спавајући. Исту одећу носио је и лети и зими. Није имао стално место пребивања, него је до дубоке старости живео по горама и дубравама. Имао је велики дар чудотворства. Исцеливао је болеснике и чинио многа друга чудеса, на корист људи а на славу Богу. Душу своју предао је Господу мирно 466. године.

Пре­по­доб­ни Пе­тар Ко­ри­шки

Ро­дом из се­ла Уње­мир (Уј­мир) код Пе­ћи. Био је нео­бич­но кро­так и безг­не­ван. Са сво­јом се­стром Је­ле­ном, ве­о­ма ра­но се уда­љио на под­виг. А под­ви­за­вао се пре­да­но и ис­трај­но. По­бе­дио је мно­га де­мон­ска ис­ку­ше­ња. Вре­ме­ном, ка­да се про­чуо, око ње­га се са­бра­ло мно­штво мо­на­ха, ко­је је под­у­ча­вао под­ви­жнич­ком жи­во­ту. Бе­же­ћи од људ­ске сла­ви, јед­но вре­ме се скло­нио у Цр­ну Ре­ку, где се ка­сни­је под­ви­за­вао и Све­ти Јо­а­ни­ки­је Де­вич­ки. У ста­ро­сти се упо­ко­јио у сво­јој пе­ште­ри у Ко­ри­ши. Те но­ћи ка­да се упо­ко­јио, из ње­го­ве пе­ћи­не чу­ло се ан­гел­ско по­ја­ње и за­сја­ла је све­тлост. Жи­вео је у XIII­ ве­ку. Цар Ду­шан је над ње­го­вим мо­шти­ма по­ди­гао цр­кву. Оста­так ње­го­вих мо­шти­ју у но­ви­је вре­ме пре­нет је у ма­на­стир Цр­ну Ре­ку.

Ду­хов­ски уто­рак

На пра­зник Си­ла­ска Све­тог Ду­ха на апо­сто­ле (ко­ји је у на­ро­ду по­знат и као Ду­хо­ви, од­но­сно Све­та Тро­ји­ца) под у хра­мо­ви­ма по­кри­ва се тра­вом, по­ред зи­до­ва се при­сла­ња­ју гра­не ли­пе или не­ког дру­гог др­ве­та, а ико­не се ки­те цве­ћем. Овај оби­чај по­ти­че још од пр­вих хри­шћа­на, ко­ји су га, пак,, ко­ји су на пра­зник Пе­де­сет­ни­це ки­ти­ли сво­је бо­го­мо­ље и ку­ће. То их је под­се­ћа­ло на вре­ме ка­да су пре­ко Мој­се­ја до­би­ли де­сет Бож­јих за­по­ве­сти, као и на вре­ме лу­та­ња по пу­сти­њи, по­сле бек­ства из Ми­си­ра, јер су у пу­сти­њи жи­ве­ли у ко­ли­ба­ма од гра­ња и ли­шћа. На Ду­хо­ве у хра­му на­род пле­те вен­чи­ће од тра­ве ко­је по­сле но­си ку­ћи и оста­вља по­ред ико­не и кан­ди­ла. Мно­ги но­се вен­чи­ће у тор­ба­ма и та­шна­ма. пре­у­зе­ли од Је­вре­ја

Ду­хов­ски по­не­де­љак

На­род у Је­ру­са­ли­му бе­ше у чу­ду ка­ко апо­сто­ли на­јед­ном го­во­ре је­зи­ке сва­ког од њих. А Пе­тар, ис­пу­њен Ду­хом Све­тим, уста­де и ре­че оку­пље­ном на­ро­ду да је то ис­пу­ње­ње оно­га што је ре­као про­рок Јо­ил: „Го­во­ри Го­спод, из­ли­ћу од Ду­ха мо­је­га на сва­ко ти­је­ло, и про­ри­ца­ће си­но­ви ва­ши и кће­ри ва­ше, и мла­ди­ћи ва­ши ви­дје­ће ви­ђе­ња и стар­ци ва­ши са­ња­ће сно­ве (Де­ла Ап. 2, 17). Те им апо­стол Пе­тар ре­че ка­ко су уби­ли Ису­са На­за­ре­ћа­ни­на, ка­ко Он вас­кр­се и ка­ко се ваз­не­се на не­бо, и ка­ко „при­мив­ши од Оца обе­ћа­ње Све­то­га Ду­ха, из­ли ово што ви са­да ви­ди­те и чу­је­те“ (Де­ла Ап. 2, 33). И ре­че им: „Да се кр­сти сва­ки од вас у име Ису­са Хри­ста за опро­ште­ње гри­је­хо­ва“ (Де­ла Ап. 2, 38). И кр­сти се тог да­на око 3.000 ду­ша.

Си­ла­зак Све­тог Ду­ха на апо­сто­ле – Ду­хо­ви – Тро­ји­це

„И кад се на­вр­ши пе­де­сет да­на, би­ја­ху сви апо­сто­ли јед­но­ду­шно на оку­пу. И ује­дан­пут на­ста­де шум са не­ба као ху­ја­ње сил­но­га вје­тра, и на­пу­ни сав дом гдје они сје­ђа­ху; и по­ка­за­ше им се раз­ди­је­ље­ни је­зи­ци као ог­ње­ни, и си­ђе по је­дан на сва­ко­га од њих. И ис­пу­ни­ше се сви Ду­ха Све­то­га и ста­до­ше го­во­ри­ти дру­гим је­зи­ци­ма као што им Дух да­ва­ше да ка­зу­ју. А у Је­ру­са­ли­му бо­ра­вља­ху Ју­деј­ци, љу­ди по­бо­жни из сва­ко­га на­ро­да ко­ји је под не­бом. Па кад на­ста­де ова ху­ка, ску­пи се на­род, и сме­те се; јер сва­ки од њих слу­ша­ше гдје они го­во­ре ње­го­вим је­зи­ком. И ди­вља­ху се и чу­ђа­ху се сви го­во­ре­ћи је­дан дру­го­ме: Гле, зар ни­су сви ови што го­во­ре Га­ли­леј­ци? Па ка­ко ми чу­је­мо сва­ки свој је­зик у ко­ме смо се ро­ди­ли“ (Де­ла Ап. 2, 1-8).

Свети мученик Јустин Философ - Задушнице

Јелин, рођен у Сихему 105. године. Тражио је мудрост код фолософа, али један старац му објасни да људи не могу знати истину о Богу док им је Бог не открије, а Он је то урадио у књигама Светог Писма. Јустин прочита Свето Писмо и поста убеђени хришћанин, али није хтео да се крсти док се не увери у лажи оптужби против хришћана. У Риму је видио мученичку кончину Светих Птоломеја и Лукијана, и написао је апологију (одбрану) хришћана и њиховог учења и предао је цару Антонину, који обустави гоњење. Када наста гоњење под Марком Аврелијом, он написа другу апологију, али неки нечасни философ Крискент, циник, оптужи га да је хришћанин и он допаде тамнице где га је Крискент и отровао 166. године.