Као изасланик царске руске Владе гроф Ивелић је почетком 1804. дошао у Котор са циљем да Владику Петра I протјера у Русију и себе наметне за свјетовног господара Црне Горе. Руководећи се својим интересима, Аустрија жели помоћи грофу Ивелићу у пројекту насилне интернације Владике Петра I, али не жели ризиковати сукоб са Црногорцима и евентуално уплитање Турака. Зато остаје по страни.

Наставља се преписка између барона Розетија, цивилног гувернера у Боки, са аустријском Владом. Розети и аустријски органи прате рад грофа Ивелића у Котору. Желе му успјеха у настојању да Митрополита Петра Првог протјера у Русију. Ипак, послије бројних консултација у аустријској Влади опет превладава пређашњи став да се Аустрија војно не мијеша у евентуална превирања у Црној Гори. Гроф Ивелић, као и Влада у Бечу губе из вида да Митрополит Петар Први ужива подршку већине Црногораца и народних главара, и да је замисао о његовом изгону из Црне Горе нереална.

Гроф Ивелић се из Котора дописује са црногорским главарима желећи да их усмјери против митрополита Петра И. То му не полази за руком. Главари, укључујући и гувернадура Радоњића, остају вјерни своме владици. Правитељство црногорско обратило се колективним писмом руском цару, у коме устају у одбрану митрополитову и снажно осуђују Ивелићеве интриге. Наглашавају да је Црна Гора слободна земља и да јој нико са стране не може наметнути господара мимо воље народа. Предлажу да руски цар упути мисију на Цетиње, коју би предводио "рођени Рус" и која би непристрасно могла утврдити неоснованост Ивелићевих интрига против цетињског митрополита, који и даље остаје вјерни савезник Русије.

Црногорско правитељство у писму грофу Ивелићу устаје у одбрану Митрополита Петра Првог. Ивелић је схватио да не може обезбиједити сарадњу главара у намјери да Митрополита Петра смијени са трона Цетињске Митрополије и Црне Горе.

Црногорско правитељство у писму грофу Ивелићу, почетком јула 1804. одлучно устаје против Ивелићевих клевета и колективно брани Митрополита Петра Првог. Наглашава да је Црна Гора слободна земља и да Русија Црногорцима не може наметнути господара мимо воље народа. Главари даље напомињу, да ће без обзира на све, Црна Гора остати вјеран савезник Русије. Истовремено је правитељство упутило и писмо руском императору, поново одлучно бранећи Митрополита Петра Првог од Ивелићевих клевета. Своје планове о доласку на чело Црне Горе Ивелић дефинитивно није могао остварити. Авантуриста по природи, он није познавао реалне прилике у Црној Гори. Зато и није могао успјети.

У љето 1804. у Котору је отворен царски руски конзулат. За конзула у Котору руски цар је поставио Алексеја Мазуревског, бившег конзула у Дубровнику. На тај начин, царска влада жели да учврсти свој политички утицај у Црној Гори.

Аустријске власти будно прате рад русог конзула Мазуревског у Котору. Зазиру од евентуалног руског утицаја на православни живаљ у Боки. Води се интезивна преписка о истом питању између аустријске администрације (војне и цивилне) у Котору и централне владе у Бечу.

Осумљиченда је одржавао тајну преписку са француским официрима, секретар владике Петра I опат Франо Долчи ухапшен је и осуђен на доживотну робију у јесен 1804. Упокојио се утамничен у манастиру Стањевићи 27. априла 1805.

Долазак руског генерала Санковског у Црну Гору. Односи између Владике Петра Првог и руске царске владе постају бољи. Турски поход на Дробњаке 1805. Владика Петар Први није им могао помоћи.

Сукоби између појединих племена у старој Црној Гори добили су на интезитету. Владика Петар I истрајно ради на умиру крви и изградњи народног јединства. У јулу 1805. група Црногораца је напала аустријску посаду у Котору пуцајући на њу са околних брда.Сукоб је био краткотрајан и није довео до рата између двију пограничних земаља.

Мировним уговором у Пожуну крајем 1805. Аустрија уступа Наполеоновој Француској Истру, Далмацију и Боку. Не желећи признати француску власт, бокељски народни главари позивају митрополита Петра I да заузме Боку. Митрополит Петар I одазвао се позивима бокељских главара и у фебруару 1806. са црногорском народном војском заузима кључне градове у Боки. Рат са Французима постаје неминован.

Покушај Црногораца, Бокеља и руске флоте да у току 1806. заузму Дубровник свршио се неуспјехом усљед успјешног дејства француске армије која је бранила град. Али и покушаји француских гренадира да изврше упад у Боку преко Новог и окупирају овај простор били су успјешно одбијени здруженим снагама Црногораца, Бокеља и руске пјешадије. Током 1806. стање на ратишту је остало непромијењено. Француска армија се улогорила у Дубровнику, док су савезничке трупе контролисале Боку.

У априлу и мају 1807. Црногорци и Херцеговци су са руским одредом потпуковника Забјелина покушали заузети  Никшић али без успјеха. Турци су одбили и напад савезничких трупа на Коријениће и Клобук.

Митрополит Петар Први доставио је средином 1807. меморандум руском цару Александру Првом о неопходности стварања славенско - србског царства са престоницом у Дубровнику. Српско царство би обухватало Црну Гору, Брда, Херцеговину и Далмацију. Овај пројекат се усљед неповољних спољно - политичких околности није могао реализовати.

Митрополит Петар Први доставио је средином 1807. меморандум руском цару Александру Првом о неопходности стварања славенско - србског царства са престоницом у Дубровнику. Српско царство би обухватало Црну Гору, Брда, Херцеговину и Далмацију. Овај пројекат се усљед неповољних спољно-политичких околности није могао реализовати.

Маршал Мармон тражи од Митрополита Петра Првог сагласност за отварање француског конзулата на Цетињу. За конзула именује француског официра Павла Томића. Митрополит Петар Први и Народна скупштина на Цетињу одбили су Мармонов захтјев.

Митрополит Петар Први је са групом црногорских народних главара у мјесту Купидух код Жабљака Црнојевића 21. јуна 1808. склопио уговор о миру са представницима скадарског санџаката.

У љето 1809. састали су се у манастиру Подластва владика Петар I Свети и француски генерал Бертран. Склопили су споразум о регулисању пограничних питања између Црногораца и мјесних француских власти у Боки.

У бурним историјским превирањима на Балакану и Европи крајем XVIII и почетком IX вијека, својим горостасним духовним ликом и дјелом посебно се издваја личност Светог Петра Цетињског - Митрополита Петра I Петровића Његоша. Аутор серијала: професор Пеђа Вукић.

У бурним историјским превирањима на Балакану и Европи крајем XVIII и почетком IX вијека, својим горостасним духовним ликом и дјелом посебно се издваја личност Светог Петра Цетињског - Митрополита Петра I Петровића Његоша.