Пре­по­доб­но­му­че­ник Ва­дим

У вре­ме ца­ра Са­по­ра, Све­ти Ва­дим је био игу­ман јед­ног ма­на­сти­ра у Пер­си­ји. Чу­вен по хри­шћан­ским вр­ли­на­ма, за­јед­но са се­дам сво­јих уче­ни­ка ба­чен је у там­ни­цу. Са њим у там­ни­ци био је и не­ки кнез Нир­сан, та­ко­ђе хри­шћа­нин. Сва­ког да­на су их из­во­ди­ли из там­ни­це и ту­кли. Нир­сан ни­је мо­гао да из­др­жи, и обе­ћа да ће да на­пу­сти­ти хри­шћан­ску ве­ру и по­кло­ни се бо­гу Сун­ца. Са­по­ру то би угод­но, али не и до­вољ­но, те обе­ћа Нир­са­ну да­ти све Ва­ди­мо­во има­ње ако га он по­се­че сво­јом ру­ком. Нир­сан и на то при­ста­де. Устра­шен од Ва­ди­мо­ве све­то­сти, он дрх­та­вом ру­ком мно­го пу­та уда­ра­ше ма­чем по ње­го­вом вра­ту док га је­два по­се­че. Али, уско­ро па­де у очај, па сам се­би од­у­зе жи­вот. Све­ти Ва­дим је по­стра­дао 376. го­ди­не.