Све­тих 6.000 му­че­ни­ка у Гру­зи­ји

У Да­ви­до–га­ре­џиј­ској пу­сти­њи у Гру­зи­ји би­ло је 12 ма­на­сти­ра. Го­ди­не 1615. Гру­зи­ју је на­пао шах Аб­бас I и сву је опу­сто­шио. У сви­та­ње Ус­кр­са, иду­ћи у лов, он ви­де у пла­ни­ни мно­ге све­тиљ­ке. То су ино­ци из свих 12 оби­те­љи у ли­ти­ји ишли око цр­кве Вас­кр­се­ња Хри­сто­вог. Он­да шах на­ре­ди вој­ни­ци­ма да их све исе­ку. Ан­гел Бо­жи­ји игу­ма­ну Ар­се­ни­ју об­ја­ви бли­ску смрт. Та­да се сви при­че­сти­ше и спре­ми­ше за стра­да­ње. У том су при­сти­гли на­па­да­чи и све су их исе­кли на ко­ма­де. Та­ко се за­вр­ши­ла ви­ше од хи­ља­ду го­ди­на ду­га исто­ри­ја ових зна­ме­ни­тих ма­на­сти­ра, ог­њиштâ ду­хов­но­сти Гру­зи­ја­ца. Оста­ла су са­мо два. Гру­зин­ски цар Ар­чил са­брао је мо­шти ових му­че­ни­ка и са­хра­нио их је. Оне и до да­нас ис­пу­шта­ју це­леб­но ми­ро.