Ве­ли­ка су­бо­та

У су­бо­ту по рас­пе­ћу, до­ђо­ше пр­во­све­ште­ни­ци и фа­ри­се­ји код Пи­ла­та да тра­же од ње­га да по­ста­ви стра­жу ис­пред Хри­сто­вог гро­ба. Ово су ура­ди­ли за­то што су се пла­ши­ли да ће не­ко од Хри­сто­вих уче­ни­ка укра­сти Ње­го­во Те­ло, и та­ко ће на­род по­ве­ро­ва­ти да је Исус вас­кр­сао, као што је и на­ја­вљи­вао, “По­сли­је три да­на ус­та­ћу” (Мт. 27, 63). „Ре­че им Пи­лат: Има­те стра­жу, иди­те те утвр­ди­те ка­ко зна­те. А они оти­шав­ши утвр­ди­ше гроб са стра­жом и за­пе­ча­ти­ше ка­мен“ (Мт. 27, 65-66). На Ве­ли­ку Су­бо­ту, те­лом у гро­бу, а ду­шом у Аду, Хри­стос је раз­ру­шио вра­та па­кла. Смрт ко­ја је до та­да вла­да­ла над пре­ми­ну­лим ду­ша­ма, по­бе­гла је од Спа­си­те­ља. Та­да је Го­спод ду­ше пра­вед­ни­ка из ада увео у рај­ска на­се­ља.