Пре­по­доб­ни Ону­фри­је Ве­ли­ки

У пу­сти­њи се под­ви­за­вао 60 го­ди­на. Ка­да га је по­се­тио мо­нах Паф­ну­ти­је, ко­са и бра­да су му до­се­за­ле до зе­мље, а те­ло му је, због ду­ге на­го­те, би­ло об­ра­сло дла­ком. Вла­си су му би­ле бе­ле и сав је бле­штао. Паф­ну­ти­ју је ис­при­чао сво­је жи­ти­је. На то ме­сто до­вео га је ње­хов ан­гел хра­ни­тељ. Ду­го се хра­нио са­мо зе­мљом, ко­ју је те­шко на­ла­зио у пу­сти­њи. Ка­да је про­шао сил­на де­мон­ска ис­ку­ше­ња, ан­гел Бо­жи­ји је по­чео да му до­но­си хлеб, крај ње­го­ве ке­ли­је је по­ра­сла пал­ма и отво­рио се из­вор жи­ве во­де. Сва­ке су­бо­те ан­гел му је до­но­сио Све­то при­че­шће. Сле­де­ћег да­на ста­рац је ка­зао мо­на­ху Паф­ну­ти­ју да је то дан ње­го­вог од­ла­ска, пре­кло­нио је ко­ле­на, по­мо­лио се Бо­гу и пре­дао му свој дух. Би­ло је то 400. го­ди­не.