Све­ти Пор­фи­ри­је (Почетак поста)

Мла­дост про­вео код бо­га­тих ро­ди­те­ља у Со­лу­ну, а он­да се уда­љио у Ми­сир­ску пу­сти­њу где се за­мо­на­шио. На­кон пет го­ди­на, по­се­тио је Све­ту Зе­мљу и остао је да се под­ви­за­ва у јед­ној пе­ште­ри код Је­ру­са­ли­ма. Ту је обо­лио од но­гу, па је пу­зе­ћи од­ла­зио на слу­жбе Бо­жи­је. Јед­не но­ћи ја­вио му сам Го­спод и ис­це­лио га је. Те­шка ср­ца је при­хва­тио ду­жност епи­ско­па у Га­зи. У овом гра­ду за­те­као је са­мо 280 хри­шћа­ни. Сви оста­ли би­ли су идо­ло­по­кло­ни­ци, и то фа­на­тич­ни. На­кон мно­го на­по­ра, стра­да­ња и су­зних мо­ли­та­ва Бо­гу, епи­скоп Пор­фи­ри­је до­жи­вео је да ви­ди Га­зу обра­ће­ну у хри­шћан­ску ве­ру. Ду­шу сво­ју пре­дао је Го­спо­ду Ису­су Хри­сту мир­но 421. го­ди­не. Чу­до­тво­рац је био и за жи­во­та и по­сле смр­ти. Мо­шти су му у Га­зи.