Пре­по­доб­ни Ила­ри­он Ис­по­вед­ник

За­мо­на­шио се у ра­ној мла­до­сти. Био је игу­ман ма­на­сти­ра Пе­ли­ки­та, код Хе­ле­спон­та (мо­ре­у­за Дар­да­не­ли). Чи­нио је чу­да: ис­це­лио мно­ге хро­ме, сле­пе, низ­во­дио ки­шу, из­го­нио зле ду­хо­ве. По­стра­дао је од ико­но­бо­ра­ца и вре­ме ца­ра Ла­ва III Иса­ври­ја­ни­на. Ца­рев вој­во­да је на­пао с вој­ском на ма­на­стир Пе­ли­кит за вре­ме Све­те Ли­тур­ги­је на Ве­ли­ки Че­твр­так, Све­те Да­ро­ве са Ча­сне тра­пе­зе по­ба­цао је на под, за­тим ухва­ти 42 нај­у­глед­ни­ја мо­на­ха, око­ва их у лан­це, а оста­ле ста­ви на му­ке: не­ке пре­би и ис­ки­да им те­ла, не­ки­ма смо­лом на­ма­за ли­це и бра­де и за­па­ли их, не­ки­ма од­ре­за но­се­ве. По­том за­па­ли ма­на­стир, а Све­тог Ила­ри­о­на са 42 око­ва­на мо­на­ха по­сла у за­то­че­ње у бли­зи­ни Ефе­са, где су у там­ни­ци скон­ча­ли 754. го­ди­не.