У бурним историјским превирањима на Балакану и Европи крајем XVIII и почетком IX вијека, својим горостасним духовним ликом и дјелом посебно се издваја личност Светог Петра Цетињског - Митрополита Петра I Петровића Његоша.

Аустријске власти будно прате рад русог конзула Мазуревског у Котору. Зазиру од евентуалног руског утицаја на православни живаљ у Боки. Води се интезивна преписка о истом питању између аустријске администрације (војне и цивилне) у Котору и централне владе у Бечу.

У љето 1804. у Котору је отворен царски руски конзулат. За конзула у Котору руски цар је поставио Алексеја Мазуревског, бившег конзула у Дубровнику. На тај начин, царска влада жели да учврсти свој политички утицај у Црној Гори.

Црногорско правитељство у писму грофу Ивелићу, почетком јула 1804. одлучно устаје против Ивелићевих клевета и колективно брани Митрополита Петра Првог. Наглашава да је Црна Гора слободна земља и да Русија Црногорцима не може наметнути господара мимо воље народа. Главари даље напомињу, да ће без обзира на све, Црна Гора остати вјеран савезник Русије. Истовремено је правитељство упутило и писмо руском императору, поново одлучно бранећи Митрополита Петра Првог од Ивелићевих клевета. Своје планове о доласку на чело Црне Горе Ивелић дефинитивно није могао остварити. Авантуриста по природи, он није познавао реалне прилике у Црној Гори. Зато и није могао успјети.

Црногорско правитељство у писму грофу Ивелићу устаје у одбрану Митрополита Петра Првог. Ивелић је схватио да не може обезбиједити сарадњу главара у намјери да Митрополита Петра смијени са трона Цетињске Митрополије и Црне Горе.

Гроф Ивелић се из Котора дописује са црногорским главарима желећи да их усмјери против митрополита Петра И. То му не полази за руком. Главари, укључујући и гувернадура Радоњића, остају вјерни своме владици. Правитељство црногорско обратило се колективним писмом руском цару, у коме устају у одбрану митрополитову и снажно осуђују Ивелићеве интриге. Наглашавају да је Црна Гора слободна земља и да јој нико са стране не може наметнути господара мимо воље народа. Предлажу да руски цар упути мисију на Цетиње, коју би предводио "рођени Рус" и која би непристрасно могла утврдити неоснованост Ивелићевих интрига против цетињског митрополита, који и даље остаје вјерни савезник Русије.

Наставља се преписка између барона Розетија, цивилног гувернера у Боки, са аустријском Владом. Розети и аустријски органи прате рад грофа Ивелића у Котору. Желе му успјеха у настојању да Митрополита Петра Првог протјера у Русију. Ипак, послије бројних консултација у аустријској Влади опет превладава пређашњи став да се Аустрија војно не мијеша у евентуална превирања у Црној Гори. Гроф Ивелић, као и Влада у Бечу губе из вида да Митрополит Петар Први ужива подршку већине Црногораца и народних главара, и да је замисао о његовом изгону из Црне Горе нереална.

Као изасланик царске руске Владе гроф Ивелић је почетком 1804. дошао у Котор са циљем да Владику Петра I протјера у Русију и себе наметне за свјетовног господара Црне Горе. Руководећи се својим интересима, Аустрија жели помоћи грофу Ивелићу у пројекту насилне интернације Владике Петра I, али не жели ризиковати сукоб са Црногорцима и евентуално уплитање Турака. Зато остаје по страни.

Гроф Марко Ивелић као изасланик царске руске владе дошао је 1804. на Цетиње са граматама руског цара и руског Св.Синода. У истим исправама владика Петар I се неосновано оптужује да је одржавао тајне контакте са Наполеоном Бонапартом и француским агентима. Св.Синод позива митрополита Петра I на саслушање пред црквеним судом у Петрограду. Неоправдано сумњајући у лојалност свог савезника руски империјални центри моћи желе да изврше смјену митрополита Петра са владичанског трона Цетињске Митрополије.

Гроф Марко Ивелић као изасланик руског цара 1804. долази на Цетиње са већ осмишљеном намјером да митрополита Петра I протјера из Црне Горе оптужујући га као сарадника Француске. За своју намјеру као активни генерал царске руске армије придобио је и руског цара.